Ивањско цвеће

Жута (ивањско цвеће) и бела (лепљива) броћика

Две домаће биљне врсте, које често срећемо у природи, имају дугу употребу у народној медицини. Врсту са жутим цветовима (ивањско цвеће) народ од давнина користи за прављење и бојење сира, док су млади изданци беле лепљиве броћике јестиви и користе се као вариво.

Наука испитује хемијски састав ових и других врста овог рода, управо ослањајући се на вишевековну традиционалну употребу.

Данас смо сведоци два тренда: напредак технологије, постављањем високих стандарда,  удаљава нас од примене народног знања и искуства, док се са друге стране  подстиче повратак природи, некад уз одбацивање научног мишљења и савремене медицине.  Прихватање напретка и неодбацивање традиције је наш данашњи изазов.


На Ивањдан  (празник рођења Св. Јована Претече и Крститеља) традиционално се праве венчићи од ивањског цвећа, док књиге о лековитом биљу чувају од заборава медицински значај ове биљке. 

Породица Броћевке – Rubiaceae

Обухвата око 400 родова са приближно 5000 (други аутори - до 7000) зељастих и дрвенастих врста, које претежно расту у тропским пределима. Важне тропске броћевке су кафа (Coffea arabica L.),  xининовац (Cinchona ruccirubra Pav.) и ипекакуана (Cephaelis ipecacuanha, C. acuminata).

Код нас успевају само зељасте врсте, са правилним ситним цветићима и дугуљастим листовима целог обода, сложеним у пршљенове, укупно око 40 врста.

Многе су јестиве док су младе, а плодићи им могу служити као замена за кафу. (1)

Rod Galium L. (1754. Gen.Pl.ed.5:45) (2)

Обухвата око 300 врста распрострањених по читавој Земљи, од којих у Србији расте 30.

 Galium verum L.,  ивањско цвеће, права броћика, жута броћика, Ladies Bedstraw, Maiden-hair

Ивањско цвеће је прастара лековита биљка, која се у традиционалној медицини многих народа употребљавала за лечење различитих болести; савремена научна медицина је не признаје и не примењује.

Расте уз путеве, по сувим ливадама, на необрађеним местима, по светлијим шумама. Код нас је ова биљка веома распрострањена. Заступљена је у две подврсте (subsp. verum; subsp.praecox) које се разликују у изгледу и величини цветова.

Не служи директно за храну, али је значајна, јер садржи ензим који поспешује грушање казеина из млека, па се употребљава код прављења неких врста сирева. Име врсте Galium доводи се у везу са грчком речи гала (=млеко).  Могућност употребе ове биљке за грушање млека описали су Диоскорид  и Гален.  Уситњени жути цветови употребљавали су се за бојење сирева и маслаца. Из миришљавих цветова у Енглеској припремају једну врсту пића.  (1)

Ботанички опис биљке:

Вишегодишња биљка са усправним 30-100 cm високим, четвртастим стабљикама. Листови у пршљену (8-12), линеарни. Цветови ситни, сакупљени у метлице. Круница жута, јако мирише на мед. Цвета од  маја до септембра. Станиште:  поред путева, пруга, по ливадама. (3)

Народна имена: бањшчак, броћац, госпин простирач, госпина стеља, дремовка, живбожа, иван-цвет, иванданче, иванова трава, иваново цвеће, жута броћика, жуто ивањско цвијеће, јованданче, јованова травица, јованско цвеће, мрачница, права броћика, румена лакота, сириштица, слипавка. (4)

Бере се горња половина биљке у цвету (Galii veri herba). Надземне делове биљке треба брзо осушити на ветровитом, топлом и тамном месту. Уситњену биљку треба чувати од влаге и светла.

Садржи  иридоиде (асперулозид, асперулозидинска киселина, деацетил-асперулозидинска киселина, монотропеин, 6-О-епиацетилскандозид, дафилозид, деацетил-дафилозид), флавоноиде (рутин 0,22-0,38%, астрагалин, палустрозид, диосмин, периплоцин, диосметин-(2→1)-глукорамнозид, изокверцитрин, диосметин-7-О-β-D-глукозид), хлорогенску киселину, монотерпенске гликозиде (бетулалбузид  А; (2Е)-2,6-диметил-2,7-октадиен-1,6-диол-6-О-β-глукопиранозид), антрахинонске хетерозиде (1,3-дихидрокси-2-метилантрахинон; фисцион; 2-хидрокси-1,3-диметоксиантрахинон; 2,5-дихидрокси-1,3-диметоксиантрахинон), танине (3%), слузи (5%), тритерпене, врло мало етарског уља, воска, витамин Ц и др.  (PubMed, etc.)

  

Употреба у народној медицини:

За умиривање (код епилепсије, хистерије, грчења мишића (хореја), нервних болести, нервне узбуђености, код срчаних обољења, преплашености, несанице);

За лечење  свих кожних болести (лечење рана, бубуљица, кожних оспи, поткожних чирева, митесера, лишајева, екцема, кожних нечистоћа, код рака коже; умивање топлим чајем помаже код опуштене коже лица; свежи сок се намаже на оболело местио на кожи и остави да се осуши);

За лечење свих бубрежних болести (диуретик, чисти бубреге, код застоја урина и тегоба код песка и камена у бубрегу, код водене болести и пробадања у слабинама, отока);

Тоник, стомахик, у лечењу катара желуца и црева, чисти јетру, панкреас, слезину, лимфне чворове, антискорбутик.

Испирање грла помаже код гушавости (обољења штитне жлезде), код одузетости гласних жица, код рака језика, злоћудних тумора на грлу.  (4)(5)(6)(8)

Начин употребе:

Инфуз: једну пуну малу кашику ивањског цвећа попарити са четврт литре воде и оставити да одстоји кратко време. Чај који се користи  за испирање рана се припрема тако што се  2 кашичице уситњене дроге прелију са 200 ml вреле воде.

Свежи сок: свеже ивањско цвеће се опере и још влажно исцеди у соковнику.

Маст: свежи сок се помеша са маслацем собне температуре. Чува се у фрижидеру. (5)(8)

У народној медицини користе се и:

Galium aparine L. (лепљива броћика, броћанка, броћац, дивљи  броћ, крпељ, крпигуз, лепаец, лепуша, прикрп, прилепача, прихват, пупчац, хватавац),

Galium mollugo L. (бјеловка, бела дремота, броћац, дивљи броћ, дивљи слајер, бијело ивањско цвијеће, мекушица, обична броћика, прикрп, чрни мај), 

Galium cruciata Scop. (крстаста броћика, ђурђевско цвеће, ђурђевче, жућаница, крижарица, масленик, жути примак, стравна трава),  

Galium palustre L. (бели примак). (1) (4)

Galium aparine L., лепљива броћика,  Cleavers, Goosegrass

Ботанички опис:

Једногодишња, 30-150 cm дугачка лепљива биљка са полегнутом или придигнутом четвртастом стабљиком са чекињастим длакама. Листови уско елиптични, по 6-9 у пршљену, са бодљицом на врху. Малобројни бели или зеленкастобели цветови чине ситне, привидно штитасте цвасти на дугим дршкама.

Распрострањена је готово по целом свету. Код нас је врло чести коров, расте на ливадама, поред путева, на запуштеним местима, у влажним шумама, уз реке и на рудералним стаништима. По лепљивости биљку је лако распознати међу другим врстама истог рода. Нема посебан мирис.

Пролећни изданци и листови се могу након кувања од 10-15 мин. припремити као спанаћ или служе за мешана варива и салате. Употребљавају се као саставни део пролећних зелених супа. Чекињасте длаке на биљци кувањем се смекшају и растопе. За употребу у исхрани, не треба брати развијену биљку, због нагорког укуса, као и због тврдих ситних плодова које је тешко одвојити.

Сами зрели плодови убрани у летњим месецима одлични су као замена за кафу. Треба их споро пржити до тамносмеђе боје и самлети. (1)

У народној медицини  користи се инфуз од осушеног надземног дела биљке, као и  сок од свеже биљке (против злоћудних тумора; као диуретик, за упале уринарног тракта, када је присутна и ретенција течности;  запаљења мокраћног мехура;  код реуматизма; против епилепсије; за лечење жутице; против лишаја, екцема и других кожних болести; код отечених жлезда, смањује отоке лимфних жлезда,  чисти крв). (5)(9)

Одличан тоник за чишћење, користи се широм  централне Европе и на Балкану. Надземни део: најбоље када се користи свеж, моћан диуретик и чистач лимфе, ефикасан у многим случајевима када су лимфне жлезде отечене или увећане.  Чистач крви, користи се за проблеме коже и остала стања када организам не може сам  да се ослободи токсина. Може да се припрема као поврће, слично спанаћу. ,,Woman do usually make pottage of clevers…to cause lanknesse  and keepe them from fatnes.“ John Gerard ,  1597.

Укус: хладан, помало сув, слан.

Састојци: иридоиди (асперулозид), кумарини (скополетин), флавоноиди (рутин, хесперидин), хлорогенска киселина, масне киселине, стероли, танини, пурпурин–3-карбоксилна киселина, алкалоиди (протропин, хармин, васицинон, 1-хидроксидеоксипеганин, 8-хидрокси-2,3-дехидродеоксипеганин), лимунска киселина.

Деловање: диуретик, чишћење лимфних чворова, благи адстрингенс.

Начин употребе:

Сок од свеже биљке као диуретик и за чишћење лимфе код грознице, упале гласних жица и проблема са простатом.

Инфуз, слабије дејство у односу на сок свеже биљке, користи се код уринарних проблема, као што су запаљење бешике и мокраћни каменци. Такође, за рахлађивање организма код грознице.

Тинктура користи се за иста обољења као и инфуз, може да се комбинује са другим биљкама које делују као чистачи лимфе и детоксиканти.

Компресе – натопити газу у инфуз и користити за опекотине, огреботине, чиреве и друга упална стања коже.

Крема – користити редовно код псоријазе.

Испирање косе инфузом се користи против перути и љускавости коже главе . (9)

Додатак

Врсте рода Galium које расту у Србији (2):

Круница пурпурносмеђа

G. purpureum L.,  распрострањена у Србији

G. verticillatum Danth., стеновита места, круница жута или црвенкасто светлуцава, Косово – околина Гњилана    

Круница жута

G. verum L., поред путева, пруга, по ливадама и шумама, распрострањена

G. flavescens Borb.,  стеновита места, Јужна Србија – околина Врања, Косово - Жљеб

G. firmum Tsch., стеновита и трaвна места, Косово – Проклетије

G. apiculatum Sibth. et Sm., литературни податак, непознато станиште

G.cruciata(L.) Scop., по ливадама, жбуњу, шумама, распрострањена

Круница зеленкастожута

G. vernum Scop., по ливадама, шумама, круница жута до зеленкаста (ретко бела), распрострањена

G. pedemontanum All., стеновита и травна места, по светлим шумама, круница жућкастозелена

G. parisiense  L., оранице, стеновита и травна места, круница зеленкастожута, споља црвенкаста, распрострањена у Србији

G. tenuissimum M.B., стеновита и травна места, круница зеленкастожута, распрострањена у Србији

Круница зеленкастобела

G. rotundifolium  L., типична шумска врста, прати планинске шуме, круница бела или зеленкасто бела, распрострањена

G.tricorne Stokes, по ораницама, зидинама, травним местима, круница зеленкастобела, распрострањена у Србији

G. aparine  L., оранице, поред путева, у живим оградама, око кућа, по зидинама, утринама, ливадама, шумама, круница бела или зеленкасто бела, распрострањена у Србији

Круница бела

Galium silvaticum L., шумска биљка,  распрострањена у Србији

G. schultesii  Vest., мезофилне шуме, распрострањена у Србији

G. matteji (Bald.) Hayek,  станиште у жбуњу, ендемична врста  - Косово (околина Приштине)

G. pseudoaristatum Schur, шуме, више форми и варијетета, различити локалитети у Србији

G. mollugo L.,  баште, зидине, живе ограде, ливаде, шуме, распрострањена

G. album Mill., рудерална места, живе ограде, ободи шума, светла до полусветла места низинских шума, распрострањена

G. corrudifolium Vill., сушна стеновита, травна и жбунаста места,  Централна Србија – Копаоник, Западна Србија – Златибор, Косово – Жљеб, Проклетије

G. lucidum All.,  2 форме, сушна стеновита и травна места, светле шуме, Копаоник, Овчар-Каблар, околина Врања

G. kitiabelianum Roem. еt Schult., стеновита места, Војводина – Фрушка гора

G. pumilum Murr., стеновита места, по ободу шума, Западна Србија, Косово

G. uliginosum L., поред обала, влажне ливаде, тресаве, Војводина – поред  Дунава, влажна ливада  - Фрушка гора

G.palustre L., мочварна места, тресаве, влажне ливаде, низинске шуме

G. constrictum Chaub., влажна и мочварна места, Шумадија

G. boreale L., влажне и бујне ливаде, Западна Србија, Маљен, Златибор

G rubioides L., по влажним ливадама, пропланцима врбових шума, шуме лужњака, распрострањена

Литература:

1.     Грлић Љ., Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Зегреб, 1990.
2.       Гајић М., Флора СР Србије
3.       Јанчић Р., Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд , 1990.
4.       Туцаков  Ј., Лечење биљем
5.       Ранђеловић Н., Стаменковић В., Лековите биљке, Тренд, Лесковац, 2005
6.       Марушић Р., Лековитим биљем до здравља, Младост, Загреб, 1984
7.       Jones F., Medicinal Herb Handbook, Lotus Press, Twin Lakes, USA, 1999
8.       Требен М., Здравље из Божје апотеке, МК Панониа, Нови Сад, 1997.
9.       Ody P., The Complete Guide Medicinal Herbal, London, 2000.
10.   PubMed, ScienceDirect, etc